Beč, 25.01.2012.

Nije da mi je trebalo malo vremena da se utisci slegnu pa da napišem izveštaj sa Persistence Tour-a 2012., jer sam istog momenta kad smo napustili zgradu Gasometer-a znao šta ću napisati, već jednostavno nisam imao kada da ga napišem, i ovom prilikom se izvinjavam svima koji su ga očekivali nešto ranije.

eLeM, put Beča tog 25. januara je iz Beograda krenulo nas 5-oro jednim kolima, i još dvoje u drugim, da bi u Novom Sadu dobili pojačanje u vidu jednog mladog bračnog para. Jedino nam je falio gazda Rajko, koji je iz opravdanih razloga morao da ostane u Beogradu i propusti ovogodišnji tour. Kada sam tog jutra izašao iz kuće, ugledao 20-ak cm snega koji je i dalje padao kao lud, samo sam molio Boga da nas još gore vreme ne sačeka u Beču. Međutim, kako smo izašli iz Beograda i stigli do Batajnice sve se promenilo, kao neko da je nožem presekao nebo... nigde snega i sunce koje nas je pratilo do Beča i bilo prisutno sledeća 2 dana.

Kako smo imali vremena, jer smo u hostel mogli da uđemo tek od 16h kada je trebao u Beču da se pojavi naš drugar iz Nemačke, Thomas, koji je i rezervisao sobe, odlučujemo da svratimo do Parndorfa kao pravi Srbi kojima je Beč postao sinonim za šoping. Naravno da ništa nismo našli, jer su Božićni i novogodišnji praznici već odavno prošli. Što je najgore, nismo ni kobasice našli!

Nego da se vratim na samo dešavanje, jer u međuvremenu nije bilo ništa vredno pomena. U Gasometer smo ušli 20-ak minuta pred početak prvog benda, Crushing Caspars, seli malo da se zagrejemo, pogledamo merch, koga je ovom prilikom zaista bilo dosta, ali su i cene bile, za naše pojmove, malo jače. Naročito one stvari na kojima je pisalo SUICIDAL TENDENCIES.

Crushing Caspars počinje, ja ulazim u salu, a unutra, pa ne znam da li je bilo 200 ljudi. Bend je, pa mogu vam slobodno reći, tipičan nemački Hardcore sa sve „komm, komm“, „ja, ja“, i ostalim upadicama. Iako mi se muzički nisu nešto posebno svideli, uvežbani su fenomenalno i vokali (i gitaristi i basista pevaju) im se savršeno slažu. Kada bi malo promenili stil muzike bili bi sigurno jedan od boljih evropskih bendova, ovako... I da, bez obzira na to što je sala bila prazna, svaki ton svakog instrumenta i sve izgovoreno se razumelo i čulo. Njihov tonac je odradio odličan posao. Nakon par skoro istih pesama izlazim da malo odmorim mozak i uši.

Sledeći bend je bio Lionheart, američki mošeri koje sam već imao prilike da gledam na njihovoj prošlogodišnjoj turneji sa Terror-om i First Blood-om, u Zagrebu. Ovoga puta sam se i više nego razočarao. Očajan nastup! Sve pesme su bile kao kopija one prethodne i da nije bilo pauza između njih bio bih ubeđen da je u pitanju jedna ista pesma. I na njima nije bilo mnogo ljudi, ali daleko više nego na prvom bendu. Zvuk, nešto lošije nego na njihovom prethodnicima, ali i dalje dobar.

Nakon njih, i 15-ominutne pauze na binu izlazi jedan od bendova zbog kojih sam se i radovao ovom putu, Walls Of Jericho, koje sam gledao poslednji put pre 5 godina. Svirali su, kao što možete i pretpostaviti, sve hitove sa ranijih albuma, jer ništa novo dugo nisu radili. Publika je već u dobrom broju napunila salu, počele su i prve „šutke“, skaknja, circle-pit-ovi, ali kako je, kao i uvek, ograda postavljena na 2-3m od bine, izostalo je ono najbolje. Iako je Candis pozivala publiku da zaposli redare i da se preko njih popnu na binu, malo ko se usudio da to i pokuša. Iako se Taletu njihov nastup nije svideo, i iako mi je rekao da je jedan od lošijih kojima je on prisustvovao, meni je Walls Of Jericho bio skroz super. Daleko bolji nego kada sam ih poslednji put gledao. I jedva čekam neki novi njihov koncert. I ne, nije to zbog Candis, da ne bude zabune .

A onda sledi Terror, bend koji je nakon ovog koncerta definitivno učvrstio mesto broj jedan na mojoj listi omiljenih bendova. Zvuk savršen, publika u deliriju, Vogel lud kao i uvek. Iako su akcenat stavili na pesme sa poslednjeg albuma („Keepers Of The Faith“), nisu izostali hitovi sa svih prethodnih albuma, tako da su nam pružili izvanredno 40-ominutno uživanje koje je meni prošlo kao da su svirali 5 minuta. Tek na Terror-u su „klinci“ počeli da pokušavaju da preko redara dođu do bine, i par njih je moglo ozbiljno da najebe, jer momci koji su radili nisu ni malo bilo raspoloženi za ovakvu vrstu igre. U jednom momentu je došlo do maltretiranja jednog klinca od strane redara, pa se i sam Vogel umešao i izvukao klinca iz njihovih „čeljusti“. Gledao sam masu kako lagano prilazi ogradi u nadi da će se neko od ljudi sa žutim flourescentnim prslucima suprotstaviti Scott-u, pa da nastane haos, ali to je na svu sreću izostalo. Po povratku na binu Vogel najavljuje pesmu „Always The Hard Way“. Mislim da nije potrebno opisati situaciju u publici, naročito nakon pomenutog dešavanja. Odsvirali su još jednu, dve pesme, nakon kojih završavaju nastup pesmom „Keep Your Mouth Shut“ i naravno himnom „Keepers Of The Faith“. Da ponovim ono što sam rekao na početku ovog dela o Terror-u. Najbolji Hardcore bend trenutno na planeti. Zasigurno! Jedva čekam april u Beogradu .

E sad, slede dva velika razočarenja. Prvo Biohazard. Ljudi, uz svo poštovanje koje imam prema bendu, mislim da oni više ne trebaju da postoje. Ovo što sam video i doživeo u Beču je bruka i sramota. Možda neko neće deliti moje mišljenje, ali dobro. Nije mi važno, zaista. Prvo, došli su u novoj postavi i to bez bubnjara Danny-a koji je morao da ostane u Americi zbog rođenja deteta. Drugo, novi basista toliko želi da bude Evan da je to strašno i smešno. Obrijao je glavu, pokušava da mu skine boju glasa i stil pevanja, pa ponekad zaškripi. Smešno. Billy koji je toliko bio naložen da me je podsećao na Đuleta iz Van Gogh-a svojim debilnim ponašanjem. Jedino je Bobby, barem što se mene tiče bio na visini zadatka. Dobro, i bubnjar nije bio loš. Ali sve kompletno, jako, jako smešno. Nakon par uvodnih hitova sa albuma „Urban Discipline“ usledila je pesma „Reborn“ sa novog albuma „Reborn In Defiance“. Bio sam deo mase koja je ubrzano napuštala salu ne želeći da prisustvuje više brukanju ovog legendarnog benda. Što se mene tiče, bolje da nisu ni krenuli na turneju, već da su lepo odsvirali par oproštajnih koncerata i završili karijeru na lep i pristojan način. Ovako... ne znam šta da kažem. Loše da gore ne može da bude.

A drugo, ništa manje razočarenje je sledilo odmah nakon njih. Verovali ili ne, Suicidal Tendencies je najviše podbacio to veče. Ton katastrofalan. Gitare jedva da su se raspoznavale, bas se skoro uopšte, osim mutnog brujanja nije ni čuo. Šteta jer je basista ODLIČAN!!! Mike se takođe prve tri pesme nije čuo, a onda je postao preglasan. Jedino je bubanj bio odličan. Ali malo kada se zna ko je bio na bini. Koncert su počeli sa „You Can’t Bring Me Down“, i naravno odmah ludnica u publici. Na sledeće 2-3 pesme sam pokušavao da otkrijem da li je zvuk loš zbog mog položaja u sali, ili je svuda isto. Kao što sam već napisao, malo se popravilo u pravom trenutku, kada su usledile pesme „War Inside My Head“, „Possessed To Skate“, „Cyco Vision“ i „I Saw Your Mommy“, ali daleko od očekivanog. U jednom trenutku je fantastični bubnjar imao svoju solo tačku koja mi je više ličila na neku cirkusku atrakciju, ali dobro, mora malo i Mike da se odmori. Nakon pomenutih pesama je sledilo skoro 15-20 minuta (ili je meni delovalo da toliko traje) teškog davljenja i svi smo jedva čekali da se koncert završi. Ko ih je gledao na Exit-u neka bude zahvalan što je imao priliku da gleda (po priči drugih ljudi koji su ih u poslednje vreme više puta gledali uživo) jedan od najboljih njihovih koncerata poslednjih godina. Ovo što su prikazali u Beču je bilo ispod proseka za bend njihovog renomea. A tonca, ako je njihov lični, bolje da odma’ otpuste i nađu drugog.

Sve u svemu, prosečan koncert koji bi bio potpuni promašaj, barem meni, da nije bilo fenomenalnog Terror-a. Tako da, ako se kajete što kojim slučajem niste bili u prilici da otputujete u Beč, nemojte. Uštedeli ste koji evro J. Nadam se iskreno da će sledeće godine biti MNOGOOO bolje. Ali svake godine isto kažem, tako da se i ne nadam previše.

Sutradan smo se, naravno, bacili na šoping po Beču i, ooooo daaaa, Parndorfu. Neki više, neki manje, ali smo lepo istrošili đonove. I to je to. Lepo i zanimljivo druženje sa dragim ljudima, domaćim i stranim, prosečan koncert i očajan šoping. I preračunavanje uz Suzanu i flašu viskija .

Idi nazad