|
 Beograd, 30.04.2010.
„Petak je veče, sedam u meče ...”, „Kad će taj petak, da ih opet opet vidim ja...”, ima tu još par zeldi pesama iz zlatnih devedesetih, koje bi mogle da budu dobar uvodnik za ovu recenziju al’ mi je malo mozak na ispaši pa...
No dobro, da krenemo...
Nisam siguran u koliko je sati koncert bio zakazan, ali kad mi (ekipa iz kraja, ovo-ono) stigosmo na dogovoreno mesto oko 22 i nešto jače, beše skoro pa sablasno prazno. Iskreno, nadao sam se da ćemo dočekati nestrpljivu rulju koja se gura za mesto, al' ne lezi vraže, potuno drugačija slika!
Karta po ceni od 200 dinara, je potuno realna, i samo dočarava ekonomsko stanje kod nas. U tu temu nećemo zalaziti dublje, jer bi se o tome mogle napisati stranice i stranice. Do početka svirke Livingroom se malo dopunio, ali ne dovoljno. Smatram da bend koji postoji više od 10 godina, i koji radi promociju svog trećeg nosača zvuka, zaslužuje mnogo više ... mnogo, mnogo više!!!
Ne bih želeo da ispadnem glup i lupam neke cifre ali ne verujem da je bilo više od 150 ljudi (*bilo je oko 180).
I tako u polu praznom prostoru započeše svoju svirku Resound. Meni potpuno nepoznat bend, a verujem i većini drugih ljudi. Nisam baš siguran da je izbor za predgrupu bio odgovarajući, ali ne želim da ulazim u to, i siguran sam da momci iz Tibia znaju zašto i zbog čega. Resound... meni su više zvučali kao neki dis-sound, neka depresivna alternativa koja je poprilično bila teška za moj debeli stomak, a i iz razgovora sa saborcima, rek’o bih da je isti osećaj pratio i njih za vreme svirke. Odsviraše oni jedno 8-9 pesama, otprilike oko 30-tak minuta, uz potpuno mrtvu publiku, tek po neki aplauz i na tome se sve završavalo.
Na red dođoše i zvezde večeri, u pravom smislu te reči, odradili su posao muški, štand na kojem su se mogli naći diskovi, po veoma pristupačnoj ceni od 300 din, majice, cegeri, pa čak i mindjuše!!! Mislim mindjuše!!! O disku sve najbolje, ali nećemo sad o tome. Započeše oni svirku iz potpunog mraka, i od prvog takta BUM!!! Da se naježiš!!! Progresivno, uvežbano, mogu slobodno reći bolje nego na snimku. Mnogo više energije koja se pozitivno prenosi na publiku, nego što sam disk to može da dočara. Čak i oni mračni, depresivni delovi pesama uživo zvuče mnogo bolje. Ređale su se pesme sa aktuelnog izdanja „Collision Within”, i svaki minut svirke je bio sve bolji. Nisu momci iz Tibia dozvolili da publika oseti umor. Kako je koncert odmicao, muzikanti su zvučali sve bolje, uvežbanije i rasterećenije. Prašila je Tibia preko sat vremena, ukupno 11 pesama, da bi koncert završili svojim velikim hitom sa njihovog prvog izdanja „Legacy”. E sad publika... Mislim… stvarno sam očekivao malo bolju povratnu informaciju od publike. Zar je moguće da bend koji postoji toliko dugo, koji je odsvirao toliko koncerata ima tako mrtvu publiku, i to na promociji svog novog izdanja??? Sem par Die-hard fanova, kojima ovom prilikom skidam kapu, ostali su stajali k’o da su došli na koncert simfonijskog orkestra. Shvatam ja da su svi blenuli širom otvorenih usta, jer nisu mogli da veruju kako Tibia zvuči uživo, ali... U jednom trenutku , ja matori konj sam poželeo da istrčim ispred bine i da slemujem svojom ćelavom glavom. Muzika koja je izlazila iz razlasa bila je sve sem dosade, a ipak ... mrtvilo!!! Zaslužuju momci iz benda mnogo više.
U svakom slučaju ako bih na skali od 1-10 morao da ocenim svirku, Tibia dobija čistu 10-tku, predgrupa solidnu dvojku (samo moje mišljenje, a ja i nisam nešto kompetentan za ocenjivanje takvog stila), a publika dobija keca ko vrata ... sram da vas bude!!!
Toliko o tome ... napuštam vas, odoh da slušam jedno od najboljih izdanja koje je velika Srbija imala u svojoj dugoj istoriji.
Svaka čast momci na albumu, na svirci i na svemu, ali i dalje smatram da ste zaslužili više od onog što ste sinoć dobili!!!
Aj' vozdra
recenziju napisao, glavom i bradom, stari muzički vuk, Rajko - Raykard
|
