| Integrity - The Blackest Curse (2010. Deathwish Inc.) | |
|
|
2010. Deathwish Inc.
Idemo, lagano za one koji još uvek ne znaju: Jedan od možda najčudnijih i najmračnijih bendova ovozemaljskog Hardcore-a je nastao davne 1989. u Cleveland-u, Ohio. Osnova i ideja Dwid-a i ekipe oko njega je u spiritualnom, onostranom u miksu sa ličnim u odnosu na okruženje, a svedeno u sintagmu „Holy Terror“ filozofije. Jermeni poreklom i duhom, ekipa puca od takozvanog dualizma i večitog pitanja Božanskog odnosa prema svom produktu tj. nama. Naravno, tu je i uvek prisutna priča o stradanju Jermena kroz istoriju ovekovečena u više pesama, skoro ceo prvi LP „Those Who Fear Tomorrow“, kao i drugi „System Overload“ sa epskom „Armenian Persecution“. Dok su drugi bendovi, generalno bili u „youth crew“, „str8 edge via Buddha“ ili „violent“ halucinacijama, Integrity je zvučao kao gomila ludaka i čudaka u odnosu na tadašnje vedete USA Hardcore-a, lagano stvarajući svoju priču van svih tih tokova: Metal Core! Neki im čak daju pridev „negative“ što mene zabavlja, na šta bi ja možda odgovorio sa „better drugs than hugs“ ili „positive hardcore stop“ iako sam Integrity ima jaku fan bazu među str8 edge populacijom. Ceo njihov opus predstavlja jednu autentičnu priču, kako muzički i tekstualno tako i vizuelno, tj. Grafički, sa kojom bend dobija kultni status ili totalno prezrenje što je, naravno, i za očekivati kada si toliko autentičan. Elem: „The Blackest Curse“ 01. Process Of Illumination Album počinje mid tempom, čitavih 4 kruga J da bi se sve pretvorilo u žestoku i brzu „Proces Of Illumination“ sa mini blast delovima. U ostalom ceo materijal je dinamičan, sa odličnim solažama i grmljavinom Dwidovog vokala. Slede meni dve omiljene pesme: „Through The Shadows Of Forever“ i „Simulacra“, sve miriše na najbolje trenutke tri njihova izdanja: „System Overload“, „Seasons In The Size Of Days“ i „To Die For“. Naredne numere „Learn To Live The Lie“ i „Secret Schadefreude“ su se pojavile pre samog albuma, a posle singla „Walpurgisnacht“ što se i čuje po produkciji. „Before The Vvorld Vvas Young“ deluje kao omaž najstarijim njihovim pesmama sa početka karijere, imamo akustičan momenat sa šaputanjem teksta i ostalim „haludžama“ tipa Dwidovog projekta „Roses Never Fade“. Tenzija opet raste sa „The Last Great Seance“. E sad, opet demoni preuzimaju volan. Ovaj bend nema klasične break down mosh mosh delove ali jednostavno tera da sebi ili nekome polomiš vrat tokom cele pesme, koja god da je u pitanju. Da ne pričam o nekoj njihovoj psihodeliji ili solažama koje neprimetno traju skoro kroz celu stvar kao u „Spiderwoven“. Lament nad ljudskim rodom i samopredavanju „tamnoj strani“ počinje industrial bukom i pesma ide: „Invocation Of The Eternally Coiling Serpent“. Da se razmemo, Integrity nema ispeglanu produkciju koja košta kao svetog Petra kajgana, nije budžena da bi sakrila druge nedostatke, suprotno, prljava je, ogoljena i bučna, nekad možda i pogrešna ali ima muda do zemlje jer je takva i zato je Integrity više Hardcore nego gomila nekih nafuranih i kojekakvih gangbang bendova koji izgledaju kao da imaju svoje chop chop shopove ili se prave mnogo fini, a svi znamo da nisu. Ovaj bend se ne folira. Album završava skit „Take Hold Of Forever“... i ja ga puštam ponovo po 100. put da vidim jesam li realan ili ne... Ipak nisam. Album je odličan. Za sve koji slušaju od „Neglect“ pa do „Ringworm“. Newschool „korovci“ ili nek se preobrate uz ovo ili da zaobilaze u velikom krugu da ne bi završili na egzorcizmu ili u Lazi na terapiji, ovo je ipak viša matematika za sve ljubitelje upeglanog zvuka muzike koja ti ne kaže ništa, nikada. review by: Nenad Živić |
