Zagreb, 10.02.2011.

Nakon mnogobrojnih pretumbavanja i razmišljanja da li ćemo ići ili ne, i kako, konačno smo se sve dogovorili 2 dana pred put. U jednim kolima je bio deo beogradske delegacije (Rajko, Mile i Marko) pojačan novosađanima, vegan ninjom Šoljom, i strip/porno doktorom Savinom. U drugim je bugarski deo, i ujedno i najlepši (Tania, Ani i Nini) bio pojačan, u nameri da ih zaštiti od nasrtljivih udvarača, „Happy Hippo“ Stevanom. Vozom su, takođe, došli Deki Kidd i ĐokAš.

I tako, nakon višesatnog putovanja, i zaprepašćenja činjenicom da su putarine u Hrvatskoj verovatno najskuplje u Evropi (15€ ulaz-izlaz sa autoputa), stižemo do Zagreba i uz pomoć dragog nam GPS-a sa lakoćom nalazimo klub. Srećemo tu prijatelje iz Hrvatske, Sarajeva, Tuzle... ulazimo u klub, malo razgledamo merch, koga je, moram priznati bilo zaista mnogo. Cene kao na koncertima u Austriji, Mađarskoj, Nemačkoj. Malo skuplje nego one na koje smo navikli, ali ništa preterano.

Ali da se vratim koncertu zbog kog smo i krenuli na put.

Veče je otvorio domaći bend Deafness By Noise, jedan od najpoznatijih njihovih bendova, kako u Hrvatskoj, tako i van nje. Bilo mi je pomalo čudno što su svirali pred svega 30-40 ljudi, posebno zbog činjenice da bend postoji skoro 20 godina. Ne mogu reći da su bili loši, ali nisam bio oduševljen nastupom. Možda zbog činjenice da je sala bila prazna, možda zbog toga što su verovatno i momci iz benda bili zatečeni istim pa nisu dali svoj maksimum, ali tako je. Tek pred sam kraj i tokom poslednje pesme koju su odsvirali, „Back In The Days“, pojedinci iz malobrojne publike su reagovali, i to je to.

Nakon Deafness-a izlazi prvi gostujući bend, Backtrack. Ljudi, ja skoro nisam čuo i video toliko neinventivan, tupav i dosadan bend. Pevač bi voleo da je Scott Vogel ili Freddy Madball pa je uporno kopirao njihove pokrete. Vidi se da je iste dobro uvežbao pred ogledalom. Zaista retko izlazim iz sale tokom nastupa nekog benda, ali sam ovaj put morao izaći već posle druge-treće pesme. Više mi je prijalo smrzavanje ispred kluba i razgovor sa prijateljima koji su izašli zajedno sa mnom, nego paranje bubnih opni dotičnim bendom.

Sledeći bend, Lionheart, je donekle popravio utisak koji mi je ostao od prethodnog benda. Da budem iskren, poslednje izdanje nisam preslušao, i nisam dobar poznavalac ovog benda i njihovog zvuka, ali koliko sam saznao iz priče sa ljudima, imaju novog pevača (teretana batica u basket dresu i nekim polu čirokijem). Meni nisu oduševili, naročito ne pevač koji je već posle druge pesme skoro pa ostao bez glasa. Vidi se da nema kilometražu, što je na ovakvim turnejama neoprostivo. Miletu i Rajku (koga su oni najviše i zanimali) su se svideli, Steva se razočarao, a meni su ostali nedorečeni, ne znam. Nit’ smrde, nit’ mirišu.

Pretposlednji na binu izlazi First Blood. Za one koji ne znaju, pevač First Blood-a, Carl, je originalni basista Terror-a, pa i ne čudi to što su zajedno na turneji. Čitavo veče, pre njihovog nastupa, je za razliku od članova drugih bendova proveo prodavajući merch (napolju na minusu), pričajući i slikajući se sa fanovima, što je za svaku pohvalu. Koga to zanima i ko to zna da ceni, Carl je vegan, borac za prava životinja, pa je i izašao u kamuflažnoj majici ANIMAL LIFE SAVIOR, koja pomalo podseća na ANIMAL LIBERATION FRONT. Ali da se vratim bendu i njihovom nastupu. Pre svega da se razumemo, ko ne voli ovakvu vrstu muzike sigurno se smorio kao zmaj, ali bend je zvučao PERFEKTNO! Čak i mnogo bolje nego na nosačima zvuka. Uvežbano do maksimuma, pojačano Carl-ovim vokalom (za koji mislim da je jedan od najboljih na Hardcore sceni), sa fantastičnim toncem koji je svemu tome dao poseban pečat, i publika je to znala da ceni. Opšta tuča ispred bine, skakalo se na sve strane, pevalo sa bendom, bilo je i velikih odličnih circle pit-ova. Istina, meni je bilo dosta već posle pola pesama koje su odsvirali, ali svakako mi je bilo drago što sam imao priliku da ih odgledam uživo. Svirali su miks pesama sa oba albuma „Killafornia“ i „Silence Is Betrayal“.

Za kraj šlag na tortu, i bend zbog kog sam ja i išao u Zagreb, Terror. Ma ljudi, ovaj bend je jedan od najboljih bendova uživo, definitivno!!! Koja je to energija. Onaj Scott Vogel, lud. Nije stao ni u jednom trenutnku. K’o skočica-loptica je. Čudno mi je bilo jedino to što je na Terror-u bilo mnogo manje ljudi nego na First Blood-u. Zašto, ne znam. Ali onaj ko nije odgledao Terror je debil. Iako su akcenat stavili na novi album „Keepers Of The Faith“, nisu izostale ni pesme sa prethodnih izdanja. Svirali su sve ukupno 19 pesama, ako se dobro sećam, ali najveća ludnica je bila i na najvećim hitovima „Lowest Of The Low“, „Better Of Without You“, „Spit My Rage“, „Overcome“, „One With The Underdogs“, „Always The Hardway“, „Strike You Down“, „Your Enemies Are Mine“, „Stick Tight“...

U publici opšta ludnica. Stage Dives (make me feel more alive), singalongs, najveći circle pit te večeri...

U jednom trenutku Vogel je pozdravio ekipu koja je došla iz Srbije (nas), što je naišlo na negodovanje jednog dela publike, pa je Vogel, koji je poznat po svojoj posvećenosti Hardcore-u i poruci koju HC nosi, iznerviran ponovio: „Veliki pozdrav za ekipu koja je došla iz Srbije!“. Da li trebam da opišem kako smo se u tom trenutku osećali? CAR!!!

Naravno, kao i uvek na njihovim nastupima, povremeno neko odmeni Vogel-a na vokalu... tehničar, roadie, itd., kako bi se debeljko malo odmorio .

Za kraj su nas „častili“ sa „Keep Your Mouth Shut“ i „Keepers Of The Faith“ koje je u glas pevala cela sala.

Terror je OPRAO!!! Održao je javni čas kako treba da izgleda nastup jednog Hardcore benda. Čista 10-ka. Bend koji ću svakako uvek imati želju da pogledam ako mi se ukaže prilika. Da oni nisu svirali, koncert bi, barem meni, bio ništa posebno.

Posle koncerta smo se pozdravili sa društvom i brzinski uputili ka Beogradu... dok je DjokAš spavao.

Idi nazad