Beograd, 09.03.2011.

Konačno je došao i taj dan, 09. mart, dan prvog velikog ovogodišnjeg Hardcore koncerta. I opet je organizator bio, a ko drugi nego LTTB. Za mene je dan počeo mnogo rano, i do pred sam polazak iz kuće nisam bio 100% siguran da ću biti u stanju da prisustvujem ovom događaju (ala bih se zajebao da nisam otišao).

Oko 17h smo pokupili amerikance, odveli ih u hostel i na ručak, a zatim i u klub. Kad smo stigli još uvek je sve bilo namešteno za pucanje, čaure svuda po podu, i bilo je zaista smešno gledati njihove face kao da se pitaju, da li je moguće da ćemo ovde svirati. Istina, i meni je, a bio sam već u klubu par puta, bilo čudno kako sve izgleda, pa sam se za trenutak zapitao da li je to isti onaj klub u kom sam bio pre. Ubrzo se sve promenilo kada su se pomerili paravani, kada su sklonjene mašine za mete, i kad je klub dobio svoje pravo lice.

Bez obzira na to što smo svi mi došli na vreme, i što smo se iz sve snage trudili da sve počne kada je i najavljeno, NARAVNO, koncert je počeo sa malim zakašnjenjem. I to najviše zaslugom „odličnog“ tonca. Ne kapiram ljude koji imaju potrebu da se foliraju kako sve znaju, a glupi su k’o kurac. Kažeš lepo, ne znam, nikad nisam radio ništa slično, pa ili će ti neko pomoći, ili će posao uraditi neko drugi. A da ne pričam da ne poslušaš želje benda koji svira uz argument da ti bolje znaš... Ali da ne trošim previše reči na dotičnog „gospodina“.

Kao što rekoh, sve je počelo sa malim zakašnjenjem. Prvi su na binu istrčali power metalci, jahači zmajOva i koječega, beogradski Fullsize. Koncert su počeli introom, nakon čega je sledila pesma „Blood On Concrete“, njihova, pa mogu reći, najpoznatija pesma. Na početku njihovog nastupa mnogi ljudi su se stiskali oko više nego pristojnog mercha Death Before Dishonor-a (koji je bio po zaista pristupačnim cenama... majica 10€, duks 25€). Bilo je pristojno i ispred bine. Pali su prvi skokovi, jedan čak i sa „terase“. E da... Kad sam kod toga. Na jednom od monitora je, pre početka koncerta stajao natpis NO STAGE DIVING, da bi kasnije NO bilo prelepljeno sa MORE (vidi slike), što su ljudi naravno poslušali. Hehehe . Fullsize je zvučao bolje nego što sam očekivao. Ne mislim na pesme, već na zvuk koji je dolazio sa bine. Sledile su pesme „Betrayal“, „Slipi“, „Domuz“, i još neke čije nadimke nisam uspeo da pročitam sa play liste... . Pretpostavljam da te nove još uvek nemaju naziv. Malo se trčalo u krug, malo skakalo, malo pevalo zajedno sa Stevom. Koncert završavaju pesmom „Grail Crew“. Biću iskren pa ću reći, s obzirom na to da Fullsize dugo nisam gledao uživo, da su mi mnogo bolje zvučali kada su imali 2 gitare, pa neka ovo bude moj prijateljski savet da ponovo budu petočlani bend.

Nakon kraće pauze izlaze bostonske bitange, Death Before Dishonor, u nešto izmenjenom sastavu. Nisu ni počeli da sviraju, a već je bilo toliko ljudi u „koncertnom“ delu kluba da sam se jedva probio do bine. Moram reći da sam čuo od ljudi koji su stajali ispred bine da se gitara skoro uopšte nije čula, dok su bubnjevi i vokal bili fantastični. Šta reći, svaka čast toncu (oseća li neko ovde ironiju). Ono što je na binu izlazilo iz njihovih monitora je bilo odlično, pa ja taj detalj sa gitarom nisam primetio. Od prvog rifa kao da je sve ekplodiralo. Skoro nisam video onakvu reakciju publike na nekom koncertu u Srbiji. Mnogo nepoznatih ljudi u publici, svi skaču sve vreme, pevaju u glas, i sve pesme se znaju. Skakalo se na sve strane, jedni preko drugih, sing-along-ovalo, bilo je i ogromnih circle-pit-ova, jedan wall of death... I što je najbitnije, niko nije povređen.

DBD je, naravno, s obzirom da sviraju prvi put u Srbiji odabrao takav set pesama da obuhvati sve albume, pa su svirali sve same hitove. Nemojte mi zameriti što nisam zapamtio šta su sve tačno svirali, i kojim redosledom, ali koliko se sećam, svirali su „True Till Death“, „Born From Misery“, „By My Side“, „6.6.6. (Friends, Family, Forever)“, „Our Glory Days“, „Boys In Blue“, „Count Me In“, „Break Through It All“... Bryan je sve vreme između pesama ponavljao koliko je oduševljen atmosferom, podrškom koju su dobijali od publike, priznao da im je ovo bio do tada jedan od najboljih koncerata na skoro dvomesečnoj turneji (kasnije sam i saznao da je zaista tako), povremeno se šaleći („Hvala Beograde što vam u Gun klubu nismo poslužili kao mete“, npr.), pa je tako i najavio kako će izgledati kraj njihovog nastupa; „Sad ćemo mi KAO da odemo, a onda ćete vi da tražite da se vratimo, pa ćemo mi ponovo doći na binu i odsviraćemo još jednu pesmu. NE! Odsviraćemo vam 2! Do sada nismo ni na jednom koncertu svirali 2 pesme na bis, ali vi to zaslužujete.“ Vi koji niste bili na certu siguran sam da možete da pogodite koja je bila poslednja pesma koju su odsvirali. Da, bila je to „Boston Belongs To Me“ obrada pesme „England Belongs To me“ čuvenog Oi! Punk sastava Cock Sparrer, ali su je prilagodili beogradskoj publici pokazujući svoj respekt, pa je tako u klubu Gun pevano „Belgrade Belongs To You“! Na bini 20-ak ljudi, možda i više, koje jedva uspevamo nekako da vratimo nazad u publiku. DELIRIJUM!!! Nakon što su odsvirali i poslednju pesmu momci ostaju na bini još, pa sigurno 10 minuta, slikajući se sa ljudima, deleći im autograme.

Posle koncerta smo sa delom bostonske ekipe otišli u obilazak grada i Kalemegdana, dok je Bryan sa domaćim barabama završio u klubu Plastic, gde mu se kasnije priključuje ostatak nakon par dobijenih Bryan-ovih SMS-ova. Napustili su Beograd puni pozitivnih utisaka uz obećanje da će nas posetiti ponovo prvim sledećim dolaskom u Evropu.

Ja samo mogu da za kraj kažem i ovo. Ko god je gledao tupavi film „Boston Beatdown“ i na osnovu njega izvukao neko mišljenje o ovim sjajnim momcima grdno se vara. Ja se jesam prevario i mnogo mi je drago što jesam, jer su momci zaista sjajni. Poklonili su Beogradu i Srbiji jedan od najboljih koncerata u poslednjih par godina, i iskreno se nadam da će ovakvih dešavanja ubuduće biti MNOGO više.

LEMILICA TRANS TOURBOOKING RULES!!!!!!!!!!!

Idi nazad