Beograd, 08.04.2011.

Pre nego sto sam krenuo pisati ovu recenziju, upitao sam da li je zaista potrebno napraviti uvod za jedan ovakav bend? Bend koji bih slobodno stavio u koš zajedno sa Minor Threat-om i Black Flag-om kao neizbežnu lektiru Hardcore muzike, naravno, svaka u svojoj sferi. Žive legende koje su sa svojih 9 albuma, zdravim, energičnim i dugogodišnjim stažom ostavili zaista veliki pečat na Hardcore sceni i mnoge bendove čiji su inspiracija i duh bili prožeti upravo njihovim radom i posvećenošću. Sama najava u februaru mesecu o dolasku ovog benda, za svakog fana je bilo ispunjenje, ili bar obnavljanje snova, kako se uzme, s obzirom da je bend već bio na ovim prostorima 2006. godine, i iako sam čuo da je bilo dosta manje ljudi i zainteresovanosti za tadašnji gig, niko nije mogao da ospori da je atmosfera bila na najvišem nivou i da ovim momcima nije bitno da li sviraju pred 200 ili 2000 ljudi, bitna je poruka koju šalju i zato mi je bilo unapred drago što se za 25-ogodišnjicu rada benda, skupila i više nego pristojna grupa ljudi, spremna da ispoštuje njihov trud i njihovu posvećenost.
Na mesto zločina se pristiglo malo ranije, oko 19h. I dok su jedni zvrjali po Novom Beogradu u potrazi za diskontima pića i Šiš ćevabdžinicom, drugi su već unapred cirkali i polako se okupljali u parku ispred kluba. Ljudi su dolazili u „gradskim grupama“, od Smedereva, Gornjeg Milanovca, Zrenjanina, Jagodine pa preko grupe „uжivalaca posmatranja monotonog pejzaжa kroz prozorsko okno locomotive“ koji su pristigli iz Novog Sada. Iako je feшta najavljena da ћe poceti u 20:30h, niko se, kao i uvek, nije dovukao na vreme. I dok se diskutavalo i bančilo ispred kluba, bend Soulcage iz Gornjeg Milanovca je odradio svoj deo posla. Jako mi je žao (iako sam ih gledao ranije par puta) što sam morao da ih propustim, jer se naleti prethodno navedenih grupa nisu zaustavljali i ovim putem bih se izvinio momcima što sam propustio njihov nastup, jer sam upoznat sa time koliko se trude i koliko žele da prošire svoju priču - uostalom, da nije tako, ne bi sigurno bili predgrupa jednom Sick Of It All-u.
Da ne bi ponovio istu grešku, sa čavrljanjem se prekinulo na vreme i ulećemo na drugi bend, veterane novosadske HC scene, SOK 91, članove nekadašnjih Force Union i Nospeedlimit. Na svirci u Smederevu povodom rođendana BTS radija, ovi momci su napravili opšti haos. Pesme koje su u proseku oko 90 sekundi uspevaju da obrade na podjednako ozbiljan, ali i humorističan način političke i socijalne tematike koje nas okružuju, skoro pa provereno daju dobre rezultate. Oni su za 20 minuta ispeglali svoj repertoar pred još uvek, skoro pa polupraznim prostorom - za sve treba vreme, pa i to da se Srbi opamete. 
Da ne lajem previše, ubrzo po zavrsetku Novosađana, na binu se penju Deafness By Noise - Hrvatski Hardcore bend u NYHC stilu. Koliko sam ranije čitao i bivao upoznat, ovaj bend je stvorio dosta dobru reputaciju, pogotovo u Evropi gde često nastupaju po festivalima i često su pratnja većih bendova tipa Agnostic Front , Madball, itd., što je za svaku pohvalu. Čim su izašli na binu, videlo se da su bili lepo raspoloženi i da im godi što sviraju ovde. Muzički, vidi se da su stasali u profesionalce, iako iskreno ova kaša meda nije nešto što ja preferiram, ali momci su dobri u poslu koji obavljaju i to je najvažnije. Pevač je često uz „cugu“ između pesama pokušavao da ostvari kontakt sa publikom, ali to se svelo na prvih par redova koji su izgleda jedini bili raspoloženi da uzvrate dobrom energijom.
I za kraj, ostalo je najslađe. Masa je konačno počela da se okuplja i popunjava rupe u prvim redovima, a i šire. Instrumenti su naštelovani, Lou, Pete i ekipa izlaze na binu i pre nego što ste stigli da ih pošteno pozdravite, oni vas preduhitruju sa „Thinking Back On What We Had (Good Lookin’ Out)“. U tom trenutku razdraganost mase se podiže na najviši nivo - odjednom, 5-oro ljudi se nalazi u vazduhu na koje naleće još toliko. Pete kao mahnit jurca po bini, Lou na ivici bine, pokušava da se održi na istoj od stampeda koji se nameračio da mu uzme mikrofon iz ruke. Masa se kao čarape u ves mašini okreće, circle pit, stagedive, singalong - svega ovoga je bilo tokom celog nastupa pa da se ne bi ponavljao dalje u tekstu, čisto da znate. Odmah zatim sledi malo novija škola - „Death Or Jail“ i „Uprising Nation“. Stali ste sa strane da se odmorite, zavežete pertlu, obrišete znoj sa lica? Nema šanse. Oni vam to ne dopuštaju, odmah kreće „Divide“. Zatim stvar sa malo ranijeg, meni možda i omiljenog albuma „Yours Truly“ gde su po prvi put pokazali da promenom stila sviranja nisu pali kao i za tekstove te stoga sledi „America“. I onda malo predaha, dok se Armand (bubnjar) pripremio da uzme zalet za himnu ovog benda - „Built To Last“. Masa je konstantno tu, nijedna pesma nije prošla bez nečijeg head walking-a i singalong-a jer se publika jako dobro spremila za ovaj koncert. Sledi „Cloberin’ Time“ kao uvod u još jednu stvar sa novog albuma „LCD“ posle kojeg dolazi nesumnjivo najveci hit ovog benda - „In the underground, integrity lies within“(Step Down). Ja sam iskreno posle ove prve treћine giga bio u najmanju ruku zapanjen - bend koji posle neprestanih i verujem zamornih turneja ume da podeli onakvu energiju na svakom koncertu (pogledati snimke sa Bugarskog i Poljskog koncerta par dana ranije) iako je pevač zakacio neki virus usput i bio prilično bolestan ali džaba, to niko ne može da primeti. Stoga mogu slobodno da nose epitet „Rolling Stones-i Hardcora“.
Kreće nova trećina melodičnijom pesmom sa novog albuma „A Month Of Sundays“, koju kasnije prate „Busted“ i „Disco Sucks Fuck Everything“. Koncert ne bi bio koncert kad se nešto prilično čudno i potpuno neshvatljivo ne bi desilo. Naime, prilikom pesme koja je usledila „Waiting For The Day“, jedan momak je rešio da se popne na binu sa sve vinilom novog albuma u jednoj i markerom u drugoj ruci, kako bi mu se Lou i ekipa potpisali. Kao i publika, verujem da su i oni bili u šoku kad su videli šta se dešava, ali na krajnje profesionalan način rešavaju da ne prekidaju pesmu ni po koju cenu i nastavljaju dalje dok s druge strane, čovek ne odustaje, ili jednostavno ne razume da se tako nešto ne rešava u sred koncerta, te su stoga organizatori bili primorani da uskaču i smiruju situaciju kako god je moguće. I taman kad pomislite da se sve smirilo, neko se našao pametan pa je rešio da ćapi vinil ali je izvukao samo korice i ostao na tome što je moglo da stvori nepotrebnu frku ali dobro… sve je na kraju prošlo kako treba. Posle svega ovoga, najbolje je uspostaviti ravnotežu jednom ljubavnom pesmom - naravno, sledi „Sanctuary“ i odmah zatim vraćamo se u svakodnevnu realnost - bas otkucava svoje i kreće „Just Look Around“.
Poslednju deonicu Lou započinje pitanjem - „Hoćete new school… ili da se malo vratimo starim stvarima?“ Odgovor je svima poznat te se stoga kreće u novi boj stihom „Call me a friend but you stab me in the back“ (Friends Like You) na koju se nadovezuje malo nove škole „Take The Night Off“ koju neizostavno prati opet stara stvar - „My Life“ pa „We Stand Alone“ u naravno „extended“ verziji. Kolena polako počinju da klecaju, preterano tumbanje u i na masi rezultuje mišićne i stomačne bolove, ali kako stati sa strane kad sledi „Injustice System“ kojom se polako najavljuje i nazire kraj ovog događaja… ali ne tako brzo. Sledi dobro poznata taktika bendova - vi igrate i skačete, mi ćemo svirati, čim neko zazeva, mi se pakujemo, na šta publika zna kako da odgovori i kreće „Machete“.
Za sam kraj, ostavljeno je najbolje - Lou deli publiku na 2 dela i svako zna šta sledi - Wall Of Death. Ukoliko neko eventualno ne zna, to je „disciplina“ koju je ovaj bend uveo gde se publika deli na 2 polovine, i u trenutku kad muzika ponovo krene svi se stapaju u jedno trčeći ka onoj drugoj strani. I nema boljeg načina začiniti ga nego uz „Scratch The Surface“. Bend silazi polako sa bine, ali ne mogu tek tako otići - svi marširaju i traže bis, na šta bend vrlo zadovoljno korespondira i kreće poslednja pesma za to veče - povici koji odzvanjaju, odbijaju se o zidove i ulivaju još volje da se ovo druženje završi kako je i počelo - „Us Vs Them“.

Posle nastupa, podeljeno je par palica i desetina trzalica kao i pozdravi i rukovanja članova benda kojima je sigurno ovo bilo još jedno lepo veče.
Želeo bih da se prvenstveno zahvalim svim ljudima koji su došli i pokazali da nije potrebno mnogo da bi se dokazalo da u ovoj zemlji postoji scena, kakva takva ali postoji, i ima ljudi, pogotovo omladine, koja može to sve to da izgura i ako je uspelo da se skupi toliko ljudi 08. aprila, zašto ne bi moglo i za neki drugi koncert? Ne tražim ja mnogo, ali je u prevodu to skoro pa nemoguće kod nas.
Ipak bih da završim ovu recenziju jednim pozitivnim okvirom - hvala još jednom Lemilici i svima koji učestvuju u organizovanju koncerata kod nas, ali i činjenici da je ceo koncert prošao bez ikakvog većeg incidenta ili bolničkih intervencija - sve u pozitivnom, razumnom i prijateljskom duhu. 

Do sledećeg batinjanja,
Majstor za Tapacirung

Idi nazad