Skoplje, 27.09.2011.

Kad čujete „Hardcore band iz Sijetla“ koji bendovi vam prvi padaju na pamet? Pored Undertow-a, Champion-a i Brotherhood-a, sigurno najreprezentativniji sa ove severnozapadne scene je Trial - sastav koji je u glavama i srcima mnogih koji vole ovu vrstu muzike (ili samu ideologiju i sve što ide s njom) uneo nešto sasvim novo. Ono što je ovaj bend odvojilo od ostalih jesu tekstovi i generalno tematika kojom se ovaj bend bavi i koji su tako savršeno uklopljeni sa muzikom koja vas od prve do poslednje sekunde pesme jednostavno tera da pocepate sebi kožu i kažete ono Trial-ovo čuveno – „We are the tortured and insane, disillusioned and mundane, unknown and unnamed, desperate and enslaved and WE WANT SOMETHING MORE“.

Posle kraćeg uvoda, bacimo se na sam događaj. Pripreme za ovaj koncert su započete još u junu mesecu kad su zvanično potvrđeni datumi evropske turneje i kada se na veliko razočaranje nekih ljudi u Srbiji videlo da će nas ova turneja zaobići i to u najužem luku (pošto su održani koncerti i u Sloveniji, Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Makedoniji…), ali zato su i datumi istaknuti na vreme, da bi mogli bećari iz okolnih mesta da se spreme i sve pare zarađene od skupljanja kukuruza, kucanja pritkova paradajza i ostalih sezonskih poslova, ostave sa strane. Ja sam se za Makedoniju uputio iz Zrenjanina odakle je krenula grupica od nas 6-oro, s tim što smo usput pokupili jednog ortaka u Pančevu i jednu ortakinju u Smederevu. Koliko sam upoznat (i koliko se sećam) društvo iz Srbije nam je pravila grupa od par ljudi iz NS-a (koja se odlučila na samoubilačku misiju putovanja Niš Expresom od nekih 11h u jednom pravcu plus 2 sata pause u Nišu), jedna kola iz Beograda, i Stevica iz Kragujevca koji se sam uputio na ovo putešestvije, te s toga njemu svaka čast. Mi smo stigli u Skoplje dan ranije kako bi ekipa poštovalaca i uživalaca alkohola odradila svoju normu i na dan svirke bila spremna i trezna.

Kao prvi veliki (od mnogih) pluseva za ovaj koncert, moram istaći skoro pa tačno vreme započinjanja istog (kašnjenje od pola sata se skoro i ne računa). Ovo me je poprilično iznenadilo pošto sam se pri ulasku u klub odmah bacio na pregled merch-a koje sam uskoro morao da prekinem pošto su se odjednom na binu pojavili Run With The Hunted - relativno mladi bend iz Arizone koji je za 4 godine postojanja izbacio 2 EP-a i jedan LP, ali kakav LP!! Ja iskreno za ovaj bend verovatno ne bih ni čuo da nisu upali na ovu turneju - osim bandcamp stranice, ništa oficijalno nisam našao o njima na netu. Otvorili su cert sa prvom pesmom sa LP-a „Magna Cum Laude“ i od tog trenutka do kraja njihovog nastupa taj bend bukvalno nije uzeo daha. Kao da su nekom silom u par sekundi stvorili energiju i držali isti ritam i rasprašivali tu energiju do poslednje pesme. Bend koji je pre ovoga imao turneju po Americi (mesec dana, svaki Božji dan) i pre ovog koncerta bio na turneji 2 nedelje po Evropi, da nastupi sa takvom živošću i jačinom, od mene može u najmanju ruku reči hvale da dobije. Imali su poprilično ok set listu, i pored stvari sa LP-a kao sto su „Double Zero“, „Signs Of Life“, „Occam’s Razor“, svirali su i neke ranije stvari tipa „Stepping On Cracks“, „Time And Pressure“, „Destroy All Calendars“… Svoj više nego fantastični nastup završavaju pesmom „Of Course It's Dark, It's A Suicide Note“. Jedino što sam želeo čuti, a nisam imao priliku jeste stvar „Synesthesia“ na kojoj gostuje gosn. Greg Bennick iz Trial-a, ali dobro ni to me neće sprečiti da slobodno kažem da je ovo zasigurno najbolja predgrupa koju sam u životu gledao i ukoliko se za ove momke nije čulo dosad, posle ovako fantastične turneje koju su iskoristili na najbolji način, sigurno će se pričati o njima, i ne sumnjam ako nastave u istom tempu da će kroz koju godinu oni biti „glavne baje na bini“.

Posle ovako predobrog starta sve je ukazivalo na to da će ovo zaista biti posebno veče. Sledeći na binu se pentraju Šveđani Anchor koji su u vrlo kratkom periodu stekli širok dijapazon miljenika i publike, prvenstveno svojim fantastičnim poslednjim albumom „Recovery“. Lagano, ali sigurno ovde je publika već počela polako da se približava bini i kontributuje singalongom na uvodnoj pesmi „Testament“. Iako sam poprilično bio zanesen činjenicom da gledam bend čiji sam poslednji masterpiece od albuma preslušavao čitavo leto all day long, ubrzo je moja „zanesenost“ i „prepaljenost“ splasnula i vratila me u realnost. Nisam neki muzički ekspert, te stoga ne bih mnogo zalazio u to da li je neko omašio u tom segment, ali jedno je bilo sigurno - pevačev glas je bio go kurac. Kao i njegove „baletske sposobnosti“. Izvinjavam se ako ovo čita neko maloletan ili strogo privržen lepom ponašanju, ali ja nikako drugačije ne mogu da objasnim šta se tu desilo. Pola ljudi iz publike su mogli suvog grla bolje da izvrište prvih par pesama koje su odsvirali, nego što je to sam pevač odradio, i ono što me je najviše zabrinulo jeste što sam saznao da je isti problem postojao i u Budimpešti, i u tom trenutku prva stvar koja mi je sevnula kroz glavu jeste - zašto bi neki bend odradio album koji je realno izvan njegovih mogućnosti u smislu primene istog uživo? Ja sam možda bio kreten, ali sam zaista očekivao da ono što sam čuo na albumu, čujem bar približno uživo, a od toga je ostalo samo moje očekivanje. Da ne ispadne kako sam samo napljuvao bend, moram priznati da su kasnije kroz nekoliko sledećih pesama počeli značajno da se poboljšavaju, pogotovo pevač koji je konačno krenuo da iskazuje svoje vokalne sposobnosti, i posle par pesama sa starijih albuma i nešto sa novijih („No Love“, „Hemingway“), kockice su se poklopile kad su odsvirali „Recovering“ gde je sve bilo potaman i gde su me ponovo vratili u kolotečinu. Kad se sve sabere i oduzme, jedva prosečan bend uživo koje verovatno ne bih ni odgledao do kraja da ne znam koliko se momci cimaju oko očuvanja scene, promovisanja veganizma… te stoga ih podržite ukoliko vam se ukaze prilika da ih gledate uživo, a nadam se da će se u tom smislu dobrano popraviti.

Nakon blagog falldown-a, na scenu stupa malo domaća radinosti - bend Smut, verovatno najpoznatnija ekipa iz Makedonije okupljena davne 1996. koja je do sad izbacila 3 albuma. O bendu iskreno ne znam ništa preterano, pošto ih nisam slušao nešto mnogo, jer sam slabo upleten u tu mešavinu Hardcore-a i Metala. Ono što se dalo odmah primetiti jeste gužva u prvim redovima i nalet ljudi koji su se konačno malo izvukli i primakli bini. Fešta kreće introom, temom iz Carmina Burana, i u tim trenucima potpuni mir i tišina u publici sve do prvog zvuka gitare i bubnjeva, kad kreće 30-minutno opšte rasulo. Ljudi se kao prilog u sendviču bukvalno prelivaju jedni preko drugih, headwalk, stagedives i singalongs, sve na jednom mestu. Ono što se takođe dalo primetiti pri nastupu ovog benda jeste različit spektar ljudi u publici - od HC ekipe i pankeraja preko „smrt“, „crnih“ i ostalih metalaca, te je stoga zaista lepo znati i videti da jedan bend može u tolikoj meri da okupi različite muzičke sladokusce, i treba ovom prilikom pohvaliti što Makedonci na ovaj način podržavaju svoju scenu, i da nije bitno da li slušaš taj određeni bend, već da se ljudi skupljaju radi druženja i podrške organizatorima koji su se dobrano pomučili kako bi doveli neke bendove u svoju zemlju.

A onda, moment we waited for so long! Moram odmah istaći da se nažalost publika dosta povukla nakon nastupa domaćeg benda, ali dobro. Teško je bilo očekivati da će ista masa biti tu da drži atmosferu za Grega i ekipu. Sve je spremno i zna se kako koncerti ovog benda pocinju - uvod sa albuma „Are These Our Lives?“ koji vas sa jedne strane čini opuštajućim i drži vas mirnim, dok sa druge osećate kako pumpa krv u venama (kao da pričam o nekoj kafanskoj pesmi, ali šta ćeš kad je tako) i pritisak u glavi koji popušta i vraća vas iz transa prvim zvukom cinela koje najavljuju prvu stvar - „Reflections“. Ja sam, zajedno sa grupom od par ljudi, potpuno pomahnitao i pomogao da se taj mali nedostatak ljudi u prvim redovima nadoknadi jednom iskrenom i gorućom atmosferom koja je trajala do kraja koncerta. Nakon početnog petominutnog preznojavanja ređaju se sve sami hitovi sa istog albuma - „One Step Away“, „Saints Аnd Sinners“ , „Unrestrained“. Neko će možda reći - „Zašto su svoje najbolje stvari ispucali na samom početku?“, ali verujte, ovo je najbolji recept za jednu svirku. Koliko god želite da stanete sa strane i uzmete malo daha i proverite da li je išta ostalo od vašeg grla, tolika je i želja da ne izađete iz tog „vira“ koji je, barem mene, učinio najsrećnijim krelcem tada na svetu. Ko god je prisustvovao ili gledao preko interneta koncert ovog benda, zna koliko pevač insistira na priči između pesama, jer tekstovi jesu njihovo glavno oružje, i njihovim nerazumevanjem ni sama muzika ne bi imala smisla. Posle kraće pauze i predaha ide pesma „When There’s Nothing Left To Lose“ koja govori o strahu koji nas tera da se povučemo u sebe jer nemamo smelosti da stanemo i borimo se za svoja prava, i kako sve to vodi u kasnije žaljenje za propuštenim. Odmah zatim sledi „Scars“, prva i jedina pesma sa albuma „Through The Darkest Days“ koju su svirali to veče, koja je posvećena žrtvama silovanja.

U međuvremenu, moram naznačiti da nije tokom čitave svirke sevala pozitivna atmosfera. Naime, negde na polovini koncerta usled, izgleda malo veće upotrebe sile u prvim redovima, došlo je do koškanja između dvojice dečkonja, za koje mi se činilo da će dovesti do neke ozbiljnije situacije, barem po tome kako je jedna strana bila zagrejana da primenom fizičke sile reši svoj problem, ali na svu sreću bilo je dovoljno ljudi tu da ih odvoje, plus koja rečenica pevača da se smire strasti i nastavi dalje sa koncertom. Gig se nastavlja odličnom set listom na koju se ređaju pesme sa poslednjeg albuma „Legacy“, posle koje kreću furiozne „In The Balance“ i „Awakening“ kao najave za pesmu „Are These Our Lives?“. I za kraj, da ne kažem najpopularnija, ali verovatno među najpoznatijima koju je Greg posvetio grupaciji „The Western Shoshone Defense Project“ čiji su predstavnici trenutno u zatvoru, i koji se bore za prava američkih starosedelaca (aka Native Americans) nad njihovom nasilno otetom imovinom, jeste „War By Other Means“! Usled lepe molbe da ne stanu ovde i odsviraju barem jednu pesmu na bis, članovi se vraćaju na binu i ni manje ni više nego sa „This Is Not A Trend“, zasigurno jednom od najboljih Straight Edge himni bez koje ovaj koncert sigurno ne bi bio isti. Kao možda jedinu primedbu koju bih naveo za ovaj nastup jeste samo jedna pesma sa više nego fantastičnog albuma „Through The Darkest Days“, i verujem da su mnogi očekivali bar još koju stvar tipa „For The Kids“, „Through The Darkest Days“, ali šta je tu je.

Trebalo mi je zasigurno pola sata, ako ne i više, da stanem sa strane i zapravo shvatim čemu sam upravo prisustvovao. Znam da ovaj koncert nisu svi doživeli kao ja i još neki pojedinci, ali kada se toliko identifikujete sa nekim bendom jednostavno ne možete ostati ravnodušni. Nažalost tokom tog perioda „povratka na zemlju“ nisam uopšte ni zapazio poslednji bend na bini te noći, Outlaw, te s toga izvinite momci, siguran sam da će biti druge prilike.

Ono što je i ovo veče ukrasilo (a na čemu ja instistiram i naglašavam u recenzijama) jeste druženje i zezanje posle koncerta koje ovde nije izostalo. Ko je hteo (i imao) mogao je da pazari dosta kvalitetnog merch-a, preko majica i dukseva, do diskova raznoraznih bendova, ponajviše sa balkana, kojim su nas dočekale All Together Distro - 3 gospođice koje stoje i iza same organizacije ovog skupa, i za koje zaista ne postoje reči hvale za način na koji su sve organizovali i pripremili, dočekali sve goste i imali strpljenja i vremena za sve, i moram reći da mogu da posluže kao primer drugima, te mi je s toga i bilo jako drago kada sam čuo da im se sav trud i rad isplatio!

Za kraj, sve smo ovo zasladili jednom teglom pekmeza od kajsija!

Pozdrav i do narednog viđenja - Majstor za Tapacirung

Idi nazad